Dio dokumentacije sa otvaranja izložbe akademika Zlatka Glamočaka u Budvi 12.07.2023.
**U organizaciji JU “Muzeji i galerije Budve“12. jula 2023. godine, u Modernoj galeriji „Jovo Ivanović” otvorena je izložba skulptura i crteža pod nazivom Božanstvena komedija akademika Zlatka Glamočaka. Kustoskinja izložbe je Jelena Đakonović, historičarka umjetnosti i viši kustos. Izložbu je zvanično otvorio akademik Zuvdija Hodžić.**
Đorđe Kadijević, historičar umjetnosti, u katalogu izdatom povodom otvaranja ove izložbe je zapisao:
**“[…] Glamočak je u očima „onih tamo” (u Parizu), čuvar „figurativne koordinacije” izraza gotske tradicije (Kazale). Oni reaguju na rustični realizam njegovih antropomorfnih skulptura koje podsećaju na pompejske gipsane mumije, na Velaskezove patuljke i na „nakaze” Fransisa Bejkona. A „mi ovde” vidoviti smo za ono što „oni” kao da ne opažaju – za Glamočakov mistični vizantijski simbolizam, za gnostički i manihejski karakter njegove apokalipse. Inspirisana simbolikom sekvenci balkanske tragedije devedesetih, jasno istaknute u nazivu izložbe „MADE IN SFRJ”, čiji „logo” glasi; ubiti, ne pomilovati, Glamočak je u svojoj biblističkoj interpretaciji teme kraja (ljudskog) sveta, izvesno, bliži duhu patrističkog „žrtvovanja”, nego „teoriji zadovoljenja” Anselma Kenterberijskog, koja i danas na Zapadu služi tumačima porekla zla. Ne možemo se, kažu oni, izlečiti od otuđenosti, a da ne prekršimo pravdu, tj. ne posegnemo za silom… Ali, Glamočak i ne postavlja pitanje pravde. On ne istražuje poreklo dugova koji nas terete kao posledice naših greha. On je zagledan u strašne tragove koje sila ostavlja za sobom na svom putu ka pravdi. I otkriva nam ekološku sliku istorijskog tla pravednog sveta, sedimentiranu metafizičkom smešom magle i kostiju. I kao toliki pre njega Glamočak se otisnuo sa svog tla, otišao tamo da se okuša. Put ga je vodio preko Venecije u Pariz. Sledi vreme u kome o njemu ne znamo ništa. A onda se pojavio na velikoj svetskoj sceni u društvu sa Sezarom, Armanom, Mepltorpom, Klosovskim, Veličkovićem, Orlanom. Za razliku od svojih prethodnika Glamočak ne čeka dugo da napravi svoj kambek… Izgleda paradoksalno što taj umetnički egzilant svedoči o vremenu koje je prethodnih godina prohujalo ovim našim prostorima, i to čini neposrednije, snažnije i potresnije, nego njegove kolege koje su u to vreme fizički bile tu…**